У Старој Црној Гори уопште постоји један тип народне ношње, звана црногорско одијело (ођело). Усљед разлике у клими и начину живота између појединих староцрногорских области, може се донекле посебно говорити и о неким хаљецима у појединим њеним нахијама.
Због благе зиме, измијењеног начина живота и утицаја цариградских терзија, народна ношња у Црмници је нешто друкчија. Сточари у Катунској нахији увијек су били боље обучени него земљорадници у Црмници. Кроз читаву прошлост етничко јединство Црмничана одражавало се и у народној ношњи. Разлика у облачењу појединаца била је највише због њихових неуједначених материјалних прилика. Главари су се боље облачили него народ.
До лијепог одијела се увијек мното држало и човјек се донекле цијенио и према спољном изгледу. „Код нас се, каже Лука Јововић, почетком овога вијека на спољашњост и одјело много гледало и већином се људи по томе цијене, на жалост, па људи већином у Цариграду и на страни радећи, неће дома да долазе док не купе златне или без злата кат-такум хаљина, па да. ће други дан чапром (врећом) на пазар да жито купује. Већином опи, који ништа немају, најљепше се носе.“ Стога се и каже: „Бољи је на пут одријети него на кући.“
Народ ће баштину продати и сувотан (гладан) стојати само да хаљине купи. Дакле, како они кажу, много се „зоре.“
Од свих Црмничана највеће су зорлије Глуходољани. Општи је назив за све што се облачи најчешће одијело или ношња, а чује се и одјећа и преобука. За мушко одијело се каже и ођело, а за женско рухо или роба. Америчко грађанско одијело, које су печалбари доносили из Америке, називају сут робе.За подерано одијело се чује израз рутина. Народно свечано, златно одијело је скоро ишчезло, нарочито мушко. Женско одијело се нешто боље очувало, јер се у њему понајчешће млада вјенчава и чува се за сахрану. Од мушког одијела се највише сачувала капа, а од женског кошуља и крпа. Данас јеу употреби мушко грађанско европско одијело.
Географско распрострањење
Народно одијело, мушко и женско, било је распрострањено у свима црмничким племенима. Оно се почело нагло губити послије првог, а нарочито послије другог свјетског рата. Од мушког одијела данас се може понегдје наћи по један или два хаљетка, а од женског има нешто више. Мако обје врсте одијела већ увелико ишчезавају и замијењени су грађанским хаљецима, ипак их сматрају правом народном ношњом. Народ се био саживио са својом ношњом, сматрао је за драгоцјену тековину, као своје главно спољно обиљежје. Три њене основне боје: црвена, плава и бијела били су симболи црногорске националне заставе. Црмничанин је био поносан на своју ношњу као сва-ки Црногорац и њоме се клео: „Тако уску робу не обукао.“ Она је данас сачувана у народној свијести као дио културно-историјске традиције.
Поријекло и историјски развитак ношње
У Црмници се, под утицајем различитих привредних, друштвених и културних промјена, народна ношња мијењала. У доба патријархалног живота, док је сточарство било јаче развијено, домаће жене су израђивале материјал од вуне, лана и конопље за мушко и женско народно одијело. Успостављањем трговачких веза са околним градовима, продире овита и свила, и израђује се свечанија ношња. Она је нарочито продрла одласком људи за зарадом у Цариград.
У еволуцији народне ношње, према употреби материјала, разликују се двије варијанте: старија, од домаћег ткања, и новија, од куповне свите, чохе, кадифе. Обје ношње су сличне кројем и називима, али се потпуно разликују по материјалу. Прва је узета као проста, а друга као свечана, златна народна ношња.
Материјал и израда одијела
У току прошлости народно одијело је израђивано од разног материјала, домаћег и куповног. Старија варијанта одијела била је сва од вуне, лана или конопље. Главни материјал био је од вуне домаћих оваца коју су жене највише ноћу чешљале и преле, а затим ткале и плеле. За постав се није знало, него се платно израђивало од лана и конопље. У неким селима се и данас поједине њиве зову Конопљишта и Ланишта. У Глухом Долу је све до краја XИX вијека било двоје статива за ткање. По једна ваљаница је радила у Дупилу и Опточићима и почетком ХХ вијека. Цјелокупно старо мушко и женско одијело, од кошуље до опанака, излазило је из руку вриједних домаћих жена. Оне су израђивале све што је било потребно за дјецу, њих и њихове мужеве.
Појединци су одавно, поред одијела од домаћег ткања, пабављали и увозни фабрички материјал. Према архивским подацима увозна свита и свила почели су се уносити у Црну Гору још у ХВ вијеку. У фебруару 1400. помиње се угледни и популаршни которски привредник Симко Брајанов, који одржава живе трговачке везе са Зетом и снабдијева је, поред Луке Паутинова и браће Палтошић, „свитом, свилом, скерлетом, оружјем и житом.“ О набавци свиле и накита има посебног помена и у Црмници. Обрад Прибиловић Сегановић из Црмнице, задужује се 1439. код Николе Палтошића на 55 которских перпера за 23 и по лакта свиле. Калођурђе, из Црмнице, помиње се у јуну 1445. као дужник Николе Палтошића за жито, једну црвену тунику и пар наруквица.
Вучета Радмиловић Теошић, из Црм-нице, задужује се у октобру 1451. код Николе Клисаина на 38 и по дубровачких перпера и за то залаже сребрни послужавник и пар сребрних наушница док му не врати новац о Божићу.
Временом се, усљед јачања тртовачких веза са сусједним градовима, и додиром са заграничним свијетом, све више домаће тканине замјењују увозним материјалом. Већ од прве половине ХИX вијека, умјесто домаћег бијелог сукненог одијела, у употреби је свечано свитно куповно одијело. Одласком људи у Цариград оно добија колективни карактер. Свако ко би дошао из Цариграда донио би свитно народно одијело, урађено свилом или златом. Негдје двадесетих година прошлога вијека дошао је са Цетиња Наум Гавриловић, родом из Охрида, терзија црногорског одијела, и отворио кројачку радњу у Галати.
Он је набавио раднике са острва Хиоса, који су били вјешти да везу украсе на прногорском одијелу, јер се и у њиховом мјесту ношња везла гајтанима. Многи од Црногораца, међу којима је понајвише било Црмничана, који су били нешто зарадили, од њега су поручивали одијела. Обучени у живописно и богато црногорско одијело, неки су постали чувари банака или кавази разних страних посланстава.
Старо мушко одијело
Колективно мушко одијело до средине ХИХ вијека било је углавном од домаћег, већином од бијелог сукна. Једни хаљеци су израђивани од конопље и домаћег или куповног лана. Иста врста одијела је ношена радним и свечаним даном, разликовало се само фетко, изношено, од новог. У броју хаљетака мала је била разлика између зимског и љетњег одијела.
Дјечије одијело
Мушко и женско дијете од пола године облачили су у кошуљицу од простог памучног бијелог платна. Од четврте-пете године мушкарац је носио црногорску капу, сукнене бијеле гаћице дуге до кољена, вунене чарапе и опанке од волујске коже на опуту. Зими је још обично и сукнену антерију са рукавима. Женско дијете је носило хабет поврх кошуљице.
Мушко љетње одијело
Шишање и бријање. У раније вријеме одрасли мушкарци су бријали косу поврх чела и носили су дуги перчин до рамена. Браду су увијек бријали.
Капа (капица). Најстарија капа за коју се зна била је од домаће бијеле клашње (неваљаног сукна) у облику данашње. Помиње се и мрка капа са бијелим тепелаком. Рјеђе се правила капа од пустине или се плела од вунене пређе. Већ почетком ХIХ вијека превлађује капа фарбана у црвено. Пређашња капа јебила дубља од данашње и састојала се из два дијела, равног тепелака и округле деравије.
Кошуља. За куповни постав се вије знало или се није могао набавити и кошуља је израђивана од домаћег конопљаног платна. Била је дуга до изнад кољена, широких рукава, са ниским жолијером и разрезом на прсима. Раније су је многи, нарочито старији, носили ван гаћа, па би се преко ње опасали пасом. Други би само задњу половину носили ван гаћа и покривали је гуњем. На њој није било пуца, него се под грлом завезивала кроз рупице, са двије вунене споне (везице). Од почетка ХIХ вијека увози се разно платно из Скадра и Котора и израђују се кошуље у разним бојама. Ланених кошуља било је овдје све до краја ХIХ вијека. Платно су доносили и печалбари из Турске и Грчке.
Џамадан. Поврх кошуље се облачио џамадан од домаћег бијелог сукна. Из Турске оу доносили и памучне џамадане. Домаћи џамадан је љети био без, а зими са рукавима. На прсима су се летови дубоко закопчавали испод пазуха. Око врата, по дну и летови су били оперважени црним свиленим гајтанима. При тијелу су носили доње или пртене гаће од домаћег конопљаног ткања, дуге до испод кољена. Поврх њих су ношене горње гаће од бијелог сукна, широких усћесла, са ногавицама до испод кољена. Око џепова, низ ногавице и поврх њих били су пришивени прни вунени гајтани. Везивале су се на гатњик од домаће вунене пређе.
Докољенице су израђиване од домаћег бијелог сукна са прегљицама позади кроз које се провлачио конац за стезање и везивање. Поврх њих су обували бијеле сукнене чарапе, дуже за два прста изнад чланака ногу. На ногама су носили опанке од волујске коже на опуту домаће израде. Око паса су опасивали бијели или шарени вунени појас, домаће израде, изаткан на стативама. Био је дуг до четири метра, а широк око 80 цм. Упоредо с њим би се завезивао кожни куповни колан, силав. У колану је ношено мање оружје, револвер и нож сребрни или бјелокорац, које се сматрало саставним дијелом ношње.
Зимско мушко одијело
Зими се поврх џамадана облачио бијели, сукнени гуњ са рукавима. Дуг је био до кољена и сприједа отворен да се пије могао закопчавати. Ивицама је био оперважен црном свитом, а око врата и низ груди иза ње је била још пришивена свилена черазија до паса. По лијевој страни од рамена до паса била су пришивена ради украса, једно до другог, око 20 сукнених пуца, величине љешника. На обје стране гуњ је имао по један џеп, а на рукавима копче, Преко њега се неколико пута опасивао сукнени појас.
Струка. Зимски огртач је била струка, изаткана на стативама од црне вунене пређе. Њена дужина је до 2 м, а ширина око 70 цм. Оба краја су украшена густим ресама, које могу бити дуге до пола метра. Нешто даље од крајева је украшена дугама: жутим, црвеним, црним и зеленим попречним пругама (умецима). Струка се носила на разне начине, према временским и другим приликама. Она се понегдје још може наћи, али није одавно у употреби.
Старо женско одијело
У прошлости женско одијело се мијењало више него мушко, нарочито у погледу материјала. Кроз све вријеме било је извјесне разлике и између одијела дјевојке и удате жене. Употреба појединих хаљетака зависила је посебно од економских прилика. Имућније женскиње се облачило унеколико друкчије од сиромашног. Немогуће је успоставити оштру временску границу између смјењивања појединих хаљетака.
Чешљање. Жене су се чешљале дрвеним чешљем, обично рано ујутро прије него би устали остали укућани да их нико не гледа. Дјевојка је плела косу у једну, а жена у двије плетенице. Обје би прво кажипрстом уз нос и чело подијелиле косу по средини тјемена, па је зачешљавале и заплијетале друкчије. До своје четрнаесте и петнаесте године дјевојка је плела косу на потиљку са три бича у плетеницу и спуштала је низ леђа. Кад би приспјела за удају, уплијетала би косу изнад једног и другог ува у двије плетенице, које би пресавила преко потиљка, око тјемена и завезала врпцом изнад чела. Дјевојка са слабијом косом чешљала је преко тјемена и плела је на потиљку у једну плетеницу.
Дјевојачка ношња
Љетње и зимско одијело. Дјевојка је на глави обавезно носила куповну округлу капу (капицу), којом је покривала скоро половину чела. На тепелаку капе је било неколико кругова и звијезда у њима извезени златом. Многе дјевојке су поврх капе носиле куповни шарени фацулет, који се, према приликама, завезивао под брадом или је падао низ леђа.
Кошуља. Она је израђивана од бијелог домаћег ланеног или куповног платна. Њена дужина је била различита, до чланака ногу или до кољена. Рукави су јој били широки, са дугметом иза шаке и већим прорезом на прсима.
Раша. При тјелу је ношена подсукња од домаћег или куповног платна. Ако је кошуља била дуга, није ношена подсукња. Поврх ње се носила горња раша, љети од шареног платна, а зими од сукна. Била је дуга до стопала, широка и око паса се набирала и везицама стезала.
Јакета. Зими је поврх кошуље ношена јакета од бијелог сукна, са рукавима, дуга до паса. Сприједа је била отворена и није се закопчавала.
Корет. Љети преко кошуље, а зими поврх јакете облачио се бијели корет. Први је био пртени (од платна), а други сукњени, сличан мушком гуњу, само што није имао рукава и био је нешто ужи, нарочито при дну. Футо: Око паса, испод корета, дјевојка је узицама везивала шарено футо од простог платна, дуго до кољена, а широко од једног до другог бедра. Око паса се опасивала вуненим појасом, изалкан од мрке пређе, широк око 10 цм.
Ношња удатих жена
Одијело младе у свакидашњем животу било је скромно и није се много разликовало од дјевојачке одјеће. Главу је покривала куповном црном крпом, која је падала низ леђа. Око паса је опасивала црно футо од куповног платна.
Вјенчано одијело младе могло је бити различито, према њеном имовном стању. Према једној отпремнини, која се 1744. даје удовици Стани у Дупилу, види се да је у оно доба било младих са богатом прћијом. У овој се помиње више хаљетака и разни накит: 24 кошуље, „12 ошава с једнијема са златом“, 12 пари опрегљача, 3 гуња и 3 корета „с направама“, појас, 37 мањих и већих јаглака, 12 пари чарапа, ћурдија с пуцима, 8 чанпрага, 33 лакта ручника, затим „тондине од 4 цекина и дукат; укосница од 12 цекина и дукат; игле од 16 гроша“ и прстен од 2 гроша. Жене су настојале „да имају више врста руха, од сваке врсте шаренила.
Већ средином ХЛХ вијека један хаљетак је могао бити од постава, сукна или свите, према имовном стању жене. Ипак колективно женско одијело је још увијек било од домаћег ткања, највише од бијелог сукна. Свакидашње љетње и зимско женско одијело. Жене су на глави носиле крпу од платна. Стављала се тако да је имала два рокчића на тјемену, већи дио падао је низ леђа, а два краја су пребацивана преко главе.
Кошуља. Кошуља је израђивана од домаћег ланеног или куповног платна. Дуга је до стопала и доњи дио је замјењивао сукњу: Стан је био уз тијело, а од појаса, гдје је била пабрана, кошуља је нашироко падала. Имала је широке рукаве, који су за свечане прилике били извезени по средини и на крајевима. Околијер (оковратник) је био низак, прорез на прсима дубок и затварао се под грлом везицама. Свечана кошуља имала је на прсима киту или неки вез. Умјесто ове ношена је кратка кошуља. Зими се с њом облачила сукњенача, сукња од бијелот сукна, која је била јако набрана око паса.
Јакета. Поврх кошуље ношена је зими бијела сукњена јакета са рукавима. Јакета је могла бити и плетена од вуненог конца.
Корет. Поврх кошуље, односно јакете, ношен је бијели корет, љети од дебљег платна, такозвани пртени, а зими од сукна. Имао је исти крој као дјевојачки. Сприједа на обје стране, од рамена до паса, били су пришивени шарени куповни ширити, а дуж рубова вјештачка дугмад.
Гуњ. Умјесто корета многе жене су зими носиле бијели сукнени гуњ са рукавима. Дуг је био до испод кољена, прилично широк и закопчавао се на грудима. Носио се до краја ХИХ вијека.
Опрегљача. Опрежина или опрегљача израђивана је код куће на стативама од шарене вунене пређе. Везивана је врпцама прекокошуље, испод корета или гуња, и покривала је предњи дио тијела до колена и кукова. По дну и по средини унаоколо украшавана је ресама.
Тканица. Стари појас, звани тканица, израђиван је од дебеле мрке, суре пређе и сприједа је сав украшаван. Дуг је био према животу жене, а широк око 10 цм. Закопчавао се на копче.
Чарапе и опанци. Чарапе оу плели од домаће бијеле пређе,дуге до испод кољена. Опанци су израђивани од домаће говеђе, уштављене коже на опуту.
Струка. Женска струка је ткана као мушка. Од ове се разликовала по величини и обојеним ресама. У једној измјереној има 59 уплетених реса, и то: црвених 2, зелених 15, црних 29 и плавих 13. Све су уплетене на крајевима, осим три, које су по средини струке и падају низ леђа.
Одијело за жалост. У већој кућној жалости мушкарац је фарбао у црно капу, кошуљу и појас. Жена се забрађивала црном крпом и носила је црнину. Златни накит се скидао у великој жаласти.
НАРОДНО ОДИЈЕЛО ОД СРЕДИНЕ ХIХ ВИЈЕКА
Старије народно одијело израђивано је од домаћег ткања, које су жене производиле напорним радом и није га било довољно.
Обрадиве земље није било толико да су лан и конопљу тајили колико је било потребно, а ни вуна није доспијевала за домаћу потребу. Стога се текстил набављао са разних страна, Успостављањем трговачких веза са Котором, Будвом и Скадром, набављао се по свој Црној Гори разни материјал, нарочито свита, постав и свила. О набавци текстила говоре многи архивски подаци још из ХIV вијека. Трговачке везе са Котором биле су нарочито живе од ХVI стољећа.
У Црмници се у првој половини ХIХ вијека израђују разни мушки и женски хаљеци од увозног материјала. Од средине прошлога вијека прави се масовно народно одијело. Прво се потискују лан и конопља, а сукно се из економских разлога и даље повлачи до прве половине ХIХ вијека.
Одлазак људи за зарадом у Цариград, одакле доносе свитна одијела, убрзао је промјене ту одијевању. Број терзија се повећава у сусједним градовима, нарочито у Подгорици и на Цетињу, и лакше се долази до одијела.Оно поприма историјски карактер и потврђује етничко обиљежје.
У свим приликама свитно одијело постаје општенародно.За редовно облачење украшава се свилом, а за свечане прилике златом.
Мушко одијело
Послије првог совјетског рата мушка народна ношња је масовно замијењена грађанским европским одијелом. Народну ношњу је даље носио покоји старац и богатији млађи човјек у свечаним приликама.
Свакидашње љетно одијело. Оно се састоји из више хаљетака, израђених од простије куповне црвене свите. Љети су ношени капа, кошуља од бијелог платна, џамадан са или без рукава, украшен свиленим гајтанима, пртене гаће, појас, бијеле сукнене докољенице, вунене чарапе и опанци од волујске коже са шпагом или рјеђе са опутом.
Свакидашње зимско одијело. Оно је било исто као и љетње, само је још понеко облачио сукнени гуњ, а за огртач је узимана струка.
Свечано љетње и зимско одијело. ИзраБивано је од фине свите и украшавано свилом или срмом. Поред наведених хаљетака, у свечаним приликама млађи мушкарац је носио душанку (сл. 20), а старији јелек и свитни гуњ или доламу, ријетко токе.
До другог свјетског рата већином су ношени опанци од волујске коже, обично на шпаг, рјеђе на опуту. Појединци су умјесто њих носиљи ципеле, а понеко чизме (сл. 23). Са народним одијелом ношено је оружје као његов саставни дио.
Женско одијело
Раније се дјевојка обавезно вјенчавала у свечаној народној ношњи и свака жена имала га је према богатству им схватању својих родитеља. Обичај да се жена сахрани у вјенчаном одијелу уништио је ову богату и живописну ношњу. Изузетак може да чини мајка, која је као успомену, оставља својој кћери или коме другом. Ношња је ишчезла из свакидашње употребе, једино се облачи у изузетним свечаним приликама. Израђивана је од увозне, скупоцјене свите, као и мушко одијесло, али са нешто мање веза.
Љети невјеста умјесто јакете може да носи долактицу. Најсвечаније се облачи млада на дан вјенчања
Углавном, до првога свјетског рата, дјевојка је свечаним даном носила капицу, којом је покривала два дијела чела (сл.27). Данас оне иду гологлаве, једино зими покривају главу фацулетом у разним бојама. Љети и зими облаче хаљину или блузу, односно џемпер и сукњу
Млађе жене данас већином иду гологлаве, а старије редовно носе црну крпу коју завежу на потиљку. У жалости се жена крпом забради, веже је под брадом. У свечаним приликама старија жена носи крпу ресачу, а млађа вео.
Из књиге „Црмница“ Јована Вукмановића
