Свједочанство непокоривости једног села

Издигнут од осталих кућа у долини филмске љепоте црмничког села Годиње налази се споменик посвећен жртвама Балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата.

“Палим за слободу”, натпис је на обје спомен-плоче споменика – свједочанства најтежих времена у којима се мјештани нису покорили сили.

Један од таквих је и Тринаестојулски устанак у Вирпазару, чиме је почео отпор против окупатора у Другом свјетском рату у Црној Гори у коме су дали значајан допринос Годињани.

Према дијелу историјиских писања у Виру (Вирпазару) је пукла прва устаничика пушка у Црној Гори.

Припреме и ослобођење Вирпазара

Припреме за устанак у Годињу су почеле ноћ прије састанком представника Комунистичке партије и сељана у кестеновој шуми у мјесту Мали поток. Ту је договорено да 19 Лековића из Годиња учествује у устанку, испричао је за “Вијести” Драго Лековић који је тада имао осам и по година.

“Ту је изнесен предлог да се иде на Вирпазар на ослобођење од Италијана, на том састанку је одлучено ко ће све да учествује, пријавило се 19 Лековића, имали су сопстевено оружје. Онда су окупили народ из засеока Лековићи на Гувну и саопштили селу да је одлучено да се напада Вирпазар, да се тјера непријатељ и освајач из Црне Горе”, казао је Драго Лековић за “Вијести”. Додао је да су устаничке групе биле састављене од људи старости од 15 до 50 година и распоређене на три пункта са планом да нападну Италијане прије него што сване, између три и четири сата ујутро.

“У међувремену је дошла особа из Комунистичке партије која контролише да ли су устаници на својим мјестима и рекла да се устанак одлаже. Настала је тишина и мук. Онда је вођа устаника са тог подручја – Блажо Јошов Орландић размишљао шта да уради, одједанпут је дошао и рекао да крећу у напад и они су отишли у Врипазар и ослободили га. Други пунктови нису учествовали”, рекао је Драго. Истакао је да дјецу у том метежу нису примјећивали и да су све без проблема са стране посматарали и да у устаничкој ноћи нико није могао да спава.

“Нисмо спавали, ни дјеца, ни млади, ни стари. Мислили смо да ће сви да изгину, јака је била италијанска посада на Вирпазару, било их преко 100, страшно наоружани, најсавременијим оружјима, док су наши имали само пушке и пиштоље и један пушкомитраљез, односно два, али један није дејствовао, одједанпут се покварио и није метка испалио”.

Долазак фашиста у село

Након неког времена од херојског дјеловања у Виру дошле су казнене посаде Италијана како би, тврди Драго, оне који су дигли Тринаестојулски устанак ухапсили и спровели у логоре.

“Највећа жега, фашисти, сви у црним кошуљама, окупирали село, јер су добили обавјештење да је устанак почео одатле, да је ту покренута иницијатива да се диже и да је ту вођа и да се јаве и предају они који су учествовали у устанку. Била је тишина… и доље су код моста окупили читав народ и старо и младо и све што је било покретно… Ми смо се дјеца ту поред играли, нас није дирао нико, није ни обраћао ни пажњу на нас, али ми смо сви имали прилику да видимо што се дешава. То је било грозно и стравично на нас дјецу утицало, гледате кад ће да их побију, поставили пушкомитраљезе на све стране, ужас један, страхота – ратна страхота, ратна окупација, траже једном и другом да се јаве они који су учествовали, није се јављао нико…”.

Истакао је да се одједном његов рођак Велимир Велиша Лековић, ликовни умјетник, јавио и предао.

“Он је одлучио да се преда, он је био без породице, имао је само оца… Излетио је из масе на један велики камен и колико му је грло дало казао: ‘Ја сам вођа, ја сам организовао устанак, устали смо против вас, јер никад наши преци нијесу дозволили да их непријатељска чизма гази, ја сам одговоран за све’. Читаву кривицу је пребацио на себе, сматрајући да жртвује себе за слободу осталих, јер су сви мислили да ће ту бити покољ и помор народа, велика маса народа је била, то што је било покретно, од 500 житеља, било је 400, све је било ту на окупу, они су били изненађени”.

Драго је додао да је херојски подвиг изненадио и италијанског официра који му је пришао и рекао да док је жив Велиши неће фалити длака с главе. Ипак обећање није одржано, па је Велиша са још петорицом, такође добровољно пријављених као организатори устанка, одведен у логоре у Албанији и Италији. Дио њих је успио да побјегне из логора и прикључи се у ослободилачкој војсци Југославије. “То је јединствено, то је само везано за наше село, Велиша се сам жртвовао, јер је видио да ће правити освету, то су били чисти фашисти сад су ми пред очима”, казао је Драго Лековић.

Један од оних који се добровољно предао је и стриц Зорана Лековића, Павле, којег су партизани како би га спасили из логора у Албанији замијенили са десет италијанских официра.

“Он се након тога прикључио Четвртој црногорској пролетерској бригади и 1943. године погинуо у Липову код Колашина”, прича за “Вијести” Зоран Лековић.

Он се сјећа из прича старијих да је 19 Лековића окупио Ђоко Савов звани Црни како би напали окупирани Вирпазар.

“Није никога друго успио да придобије, јер овдје постоји братство Веловићи, Никачи и Перазићи. Тако да су углавном у нападу учествовали Лековићи”, казао је Зоран.

Он је додао да је један од 19 Лековића била и прва жртва Тринаестојулског устанка – Ђоко Машов.

Како би будуће генерације одбранили од заборава херојства Лековића, Зоран и његови рођаци су подигли спомен-плочу у засеоку Годиња, гдје Лековићи доминантно живе.

“Ми смо подигли плочу у спомен наших 19 Лековића. То што смо направили је за све Лековиће који су учествовали у Другом свјетском рату. Како је ко умирао, тако смо дописивали имена и направили такав редосљед и оставили будућим генерацијама да се сјећају”.

Ову плочу су, као и Гувно које је архитектонски карактеристично за Годиње, подигли без финансијске помоћи Општине и ресорног министарства.

Ипак, сва херојства из Балканских, Првог и Другог свјетског рата уткана су у споменику у долини Годиња.

текст и фотографије: Вијести