Положај и тип
Село је већим дијелом у подножју брда Стругови, а једним дијелом у два сусједна дола. То је карстификована увала, нашироко отворена према сјевероистоку. Због узаног простора насеље је збијеног типа са узаним, изломљеним улицама. Групе кућа се донекле издвајају по братствима. Земљотрес је 1979. разорио скоро све куће и цркву. На подручју села има неколико извора, од којих је најјачи Врелеза, а мањи су: Вучетића извор, Зграде, Мала вода, Под Пањегом, Радаље и Студенац, а у планини је бунар Бијели камен. Кроз село теку два потока: Полиштак и Марин према Брчелима, који надођу у доба јаких киша.
Насеље има плодне њиве, прокрчене у равни увале и на падини испод села, већином у облику тераса. Оне су на мјестима: Барине, Блатишта, Бостани, Братовштина, Брежине, Бућева врата, Главица, Глучеине, Греда, Деанића крш, До (раније Томин до), Жуње, Запис, Зграде, „Изнад кућа“, Јанкова ледина, Лећиште (Лећеиште), Ковач, Локва, Мало почивало, Марин до, Маровића зграда, Мостић, На Кућишта, Пасје поље, Под Кућишта, Поље, Попадино, Репишта, Сјенокос, Трње, Царине, Цмиловића (Смиловића) крш, Црквена њива и Шупан до.
У планини су њиве: Веља папрат, Вељи до, Вељи камен, Веље почивало, Дубоки до, Локве, Равни, Уљаник (Уљаници), Штрбина и Шумељ.
Топографски називи за узвишења, камењар и шуму у селу и планини су: Богулић, Брца, Вељи камен, Веља рудина, Вељи лаз, Вилин, Видрани, Гарове јофе, Градов бријег, Деанића крш,
Дубрава, Заврше, Жуњев брдо, Карлов крш, Клетена страна, Ковач, Копиште, Лећиште (Лећевиште), Крцунова главица, Куфин, Митрово гумно, Орлића камен, Просједна гумна, Равни, Сјеница, Стругови, Трњак, Трње, Цмиловића крш, Шкрапа, Штедин и Штрбина.
Површина сеоског хатара износи 473 хектара, 38 ри и 71 м². Од овога је 1977. било под њивама 19, 1 и 51, под вртовима 0, 37 и 34, под воћњацима 0, 11 и 88, под виноградима 0, 58 и 60, под ливадама 26, 1 и 63, под пашњацима 30, 17 и 53, под шумом 277, 57 и 7 и под неплодним земљиштем 119 хектара, 58 ари и 15 м².
Прошлост и старине
На подручју сеоског хатара су очувани трагови старијег становништва. Свакако су најстарији остаци из прошлости камене гомиле близу њиве Попадино. У топонимима: Кућишта, Ковач, Цмиловића крш, Видовића гумно, Бућева врата и Деанића кућиште очуване су успомене на ранији живаљ. Испод села је и „Истаћа црква“, коју су, по предању, подигли зетски чобани још у „доба Немањића“. Пред њом има око 15 гробова, покривени каменим плочама, и велики, стари храст, који „не ваља брати“. Називи неких локалитета говоре да је старије насеље било испод данашњег села.
Данашњи назив села је остао од старијег становништва. У повељи краља Стефана Дечанског, издатој око 1326, помиње се Томин поток, а у Цетињском љетопису из 1482. Томићи, који бјеху притисли земљу „под Брчели“. У априлу 1506. јавља се Стјепан Николин Томић, из Црмнице, као свједок пред которским судом. У турским дефтерима из 1521. и 1523. помиње се Томич Богдан и једна баштина у посједу Томића. По једном предању, данашњи До се раније звао Томин до, а Полишпоток – Томин поток.
У селу је 1865. ограђена црква Св. Госпођа, а њен иконостас је радио 1893. Василије Ђиновски. Земљотрес је 1979. срушио цркву.
Село се развијало природним прираштајем до иза Другог свјетског рата. Године 1521. имало је 19, 1614. и 1811. по 40, а 1910/11 –78 кућа. М. Болица наводи 1614. да село има 88 људи способних за оружје, којима је на челу био Вукман Луњ. Од 1953. село је у сталном опадању. Бројеви домова и становника кретали су се овако: 1953. имало је 50 са 146, 1961 – 42 са 110, 1971 – 31 са 76, а 1980 – 21 дом са 27 становника.
Садашње становништво
Село чине данас пет братстава и једна породица досељена у новије вријеме. Сва братства славе Томиндан. Братства су: Ђоновићи (9 домова), Љешевићи (1 дом), Ћетковићи (5 домова), Раткнићи (4 дома) и Маровић (1 дом). Драгишић (1 дом) је досељен из Лимљана.
Из књиге: Јован Вукмановић „Црмница“
