Положај, границе и величина

Црмница или, како се рјеђе каже Црмничка нахија захват југоисточни дио Старе Црне Горе. На истоку граничи се са Скадарским језером и Крајином, на југу са Туђемилима и Зупцима, на западу са Спичом и Паштровићима и на сјеверу са Ријечком нахијом. Са свих страна је , осим на истоку у долини ријеке Вирштице ограничена узвишењима која понегдје прелазе висину и од хиљаду метара. Стране ових узвишења спуштају се стрмо или у већим прегибима док не пређу у раван Црмничког поља и Ораховачког поља која се  на истоку спајају на надморској висини од неколико метара. Природним границама Црменица је јасно омеђена од сусједних области и представља изразиту географску цјелину.

Сјеверна граница области иде врховима Татарије, Татиња и Вељег Вилина, Космате главице преко Мале скале, Лалева бријега, Рајкова крша, Коња и Рајетина крша. Силази на Вељу ријеку којом иде до ушћа Смоковијеначког потока, пење се Павловим кршом и иде врховима Веље главе, Вељега крша, Баљеве рупе на Мрку стијену, врх Голога брда, преко Коритаиса Тршљаке, брда Голубаре, врха Свињиштика преко Плоче под Учак и избија на Гардић, на обалу Скадарског језера, јужније од Посељанског луга.¹

Источна граница иде од Грдића, средином Фучког блата, западно од острва Лесендра, источно од Грможура преко земљишта Пјесачац до селишта Кута, Фелинским потоком на Сопот висовима Лијепог крша, бријегом од Убла, обухвата потом Ћафу, Чаукову главицу, Плитку каменицу, брда Киту и Орфан, врх Мале Сиљевице, Вељу Сиљевицу, Црну скалу,

Јужна граница иде са Ките Лонац  (1179 м) на црквину Св. Романа, на висове Сутормана, Тврдоч и Шентелију, па на Вељу, Врсуту и Крстац.

Западну границу чини гребен са кога се уздижу многа узвишења. Од Крсца граница се наставља на Голу главицу, Бобију, Трироге, Дин Врх (Дивљи Врх), Пресјеку, Илијино брдо, Крш од Мијовића преко брда Крњка,  врха Гоча, стране Дубоког дола, Мале остре Главице, Малог Дражмира, Видрана, Западно од Давидовића крша, средином Бобова доца  на Крш од Мијачице, преко воде Церовице, иде, у страну, до краја Дуге њиве, врха Гиљана, Краставог камена, више Долова, на вис Јабуку  па на врх планине Татарије, гдје је тромеђа Црмнице, Брајића и Ријечке нахије.³

Границе Црмнице су јасно одређене према свима сусједним областима. Означене су урезаним крстовима или пободеним циљевима. Према југоистоку и западу границе су из стратегијских разлога правије повучене и иду углавном преко узвишења.

Границе области су у прошлости неколико пута дјелимично помјеране. У раније доба Трново и Комарно су припадали Љуботињу. Марјан-Болица их 1614. на једном мјесту убраја у Ријечку, а на другом у Црмничку нахију.⁴ Због неких убистава дође до свађе између Трновљана и Љуботињана. Вујовићи из Трњана са којима је свађа и започела, затраже помоћ из Дупиоског и осталих црмничких кнезова, да их бране од Љуботињана, па ће припасти Црмници. Црмничани то једва дочекају и и поруче Љуботињанима да не дирају Трновљане. Љуботињани позову сву Ријечку нахију и крену на Црмницу. Посредовањем владике и осталих главара црмничких дође до измирења ове двије нахије.  Трновљани припадну Црмници и „усјекоше границе од Понте Карића, преко Плоче на Оћа и Кун Трновски, гдје и данас постоје.⁵ Раде Т. Пламенац наводи да је Трново и Комарно саставио са племеном Дупилом Вуко Марко Вујовић, ондашњи црногорски спахија. Граница је остала ондје гдје се раздвојио бој између двије нахије.⁶

Граница Црмнице је померена према истоку. Лимљани и Бојовићи су најпре напасали стоку под јаком стражом дуж границе, због чега је чешће долазило до борби. У борби са Краињанима, нарочито у XVIII вијеку, Лимљани су проширили своје земљиште до Мале Сиљевице, а Бољевићи су заузели Пепиће све до Мале и Беље Сиљевице. Послије су Бољевићи куповином и отмицом задобили и остали дио Пепића. У доба књаза Данила (1859/1860.) граница је комисијски одређена и бољевичко земљиште проширено још даље на исток.⁷

Глуходољани су веома рано протјерали Бечиће из Доњег Села и отели од Примораца Илијино Брдо и Бјело Поље. Од почетка XIX вијека они су водили дугу и крваву борбу са Спичанима и барским Турцима око преотимања планине Созине која је била у турској граници, а власништво већином Спичана. Када је 1840. године повучена црногорско-аустријска граница, Созина је коначно припала Црмници.

Граница се мијењала и према Паштровићима. У фебруару 1838. године Паштровићи јављају Црмничанима да ће им „узети границу на силу с помоћу аустријског оружја.“⁸  Већ у јуну избили су крвави сукоби у којима је учествовао и „милитар аустријски.“⁹ Аустријске власти биле су подигле „стражарице“ на планини и подстицале су  Паштровиће  против Црмничана. Због овога су избијали чести гранични сукоби, који су се, понекад претварали у праву борбу. Црногорске власти настојале су да изврше ново разграничење према Аустрији. Преговори су започети у јулу 1838.године, а разграничење је извршено 1841.године.¹⁰ Нова граница је помакнута на запад и Црмница је добила, без обрадиве земље „више од 40 југера шумах и три источника воде.“¹¹ Стара граница је ишла од Крастава камена преко Мале Тројиде, Веље Тројице, Озрена, Малог Сокола, Вељег Сокола, Штрбине на Крстац од Главоча, Расоватац и избијала на Трироге.

Црмници су привремено (од 1860. до 1878.)године припадали и Сеоца и Крањице, села у црногорској Крајини насељена православним српским живљем. Сеочани и Крањичани су се увијек придржавали Црне Горе и налазили заштиту код Црногораца, нарочито код Црмничана. Разграничењем Црне Горе и Турске (1859. – 1860.године) Сеоца и Крњице припали су Црмници. Међутим, када је после рата 1876. – 1878.године Крајина ослобођена од Турака, оба су села поново враћена Крајини.¹²

Извјесним помјерањем географских граница Црмница није изгубила обласну цјелину. Она је кроз све вријеме очувала своје етничко јединство. Данашња црмничка села помињу се у многим старим повељама.

У данашњим границама површина Црмнице износи 8.268 хектара, 16 ари и 99м².

Из књиге: Јован Вукмановић „Црмница“