Кратки историјски преглед

Географеки положај и жупни карактер Црмнице пружали цу повољне услове за живот људи од најстаријих времена. На њеном подручју су откривени извјесни материјални трагови из илирске и римске епохе. У средњем вијеку као саставни дио старе Дукље, која се од XИ вијека назива Зетом, она представља значајну српску област, изложену разним политичким утицајима и историјским промјенама.

Границе Зете према сусједним областима временом су се мијењале и историчари су давали разна мишљења о њеном простран- ству. Она се пред крај XИВ вијека дијели на Горњу Зету и Доњу Зету, чије границе нијесу биле јацно одређане, али су се сусријетале у подгоричкој равници. Горња Зета је захватала сплет брда и планина под Комова до Боке Которске.

Према Летопису попа Дукљанина Зета се дијелила на десет жупа, међу којима се помиње и Црмница (Цермениза), као језерска област, са нешто мање простора него што га захвата данас.44 О положају жупе Прапратна, која се у Летопису помиње уз Црмницу, мишљења историчара се разилазе. Једни се опредјељују за подручје између Бара и Улциња, А. Јовићевић упорно тврди да је била у Доњим Мурићима, П. Ровински сматра да је могла бити у Црмници, а С. Ховакових каже да је то „данашња Папратница у Црмничкој парохији и да је у старо вријеме са Црмницом чинила двије жупе“, прва у сливу ријеке Ораховице, а друга у сливу ријеке Црмнице.

По народној традицији, Стеван Војислав, да би се сачувао од Грка, пошто се ослободио ропства у Цариграду, подигао је на једном брдашцу у Папратни дрвени градић. Недалеко од њега је јако врело, а на Комарну је била црквица Св. Андрија, на чијим темељима је подигнута данашња црква Св. Ђорђа. У старој црквици су биле двије неједнаке надгробне плоче: испод веће је могао бити жупан Војислав“, а испод мање његово неко дијете „почем је ту живио око тридесет година.“

Историјска Област Црмнице је углавном заједничка са осталим горњо-зетским областима. Али су у првој, због географског положаја и јачих спољних утицаја, избијали и посебни догађаји. Њен друштвепо-историјски развитак може се схватити једино приказивањем ових догађаја и појава који су се збили на њеном терену за вријеме средњовјековног живота и касније племенског устројства.

У дугој борби против македонског цара Самуила, Византија је покорила читав Балкан и претворила га у своју провинцију. Послије смрти њеног моћног цара Василија (1025.), у многим њеним покрајинама, нарочито у Зети, избијају народни устанци. Зетски устаници, на челу са Стеваном Војиславом, успјели су 1035. да у први мах побију све грчке чиновнике на својој територији, али су најзад били побијеђени и Војислав је као талац одведен у Цариград. Убрзо успијевада се ослободи затвора и случајно долази до велике суме новца из грчке лађе, коју бура, носећи царску благајну за Цариград, избаци 1040. на зетску обалу.

У Византији поново долази до експедиције против Зете. Према једној вијести Грци су новцем придобили за себе рашког, босанског и захунског поглавара и све њих повјере хумском кнезу Љутовиду против Зете. Грчка војска пође од Драча обалом и продре до Папратне, гдје је био двор зетског кнеза. Зетска војска се била прпкупила у Црмници, на мјесту Туње (1042). Видећи огромну грчку војску, Војислав нареди петорици својих синова да изврше препад на Грке и да их нападну ноћу, уз гласове труба и рогова, са више страна. Преплашепи Грци даше се у бјекство и зетска војска их је тјерала до Дрима.

Византијски љетописац каже да је ту погинуло око 40.000 грчких војника са седам својих војвода. Послије ове побједе Војислав је лакше сузбио неактивног ЈЬутовида које се био улогорио код Клобука.47 Народна традиција говори да је у овој борби погинупо 6.000 Срба Зећана и да се побијеђена грчка војска бјекством спасла крајем језера у Скадар.

Послије ових побједа Војислав је проширио своју државу на истоку до Војуше и на запапу до иза Стона, и наставпо рад на њеном уређењу. Умро је 1050. удворцу у Прапратну и сахрањен у цркви Св. Андрије.

Његови синови подијеле земљу између себе, од које Михаило добије Облик, Прапратну и Црмницу. Михаило је признао врховну власт Грка и они су га уписали „међу савезнике и пријатеље ромејске
Због учешћа Зећана у устанку Словена у околини Скопља против Византије, византијска војска уђе у Зету, побиједи Михаила и узме таоце.

Михаило је успио, прама Летопису попа Дукљанина, да себи прибави краљевску титулу, а државу прогласи краљевином. Послије његове смрти, вјероватно 1082. на пријесто долази краљ Бодин, који успијева, користећи борбу између Грка и Римљана, да створи пространу државу, у коју су улазиле Зета, Рашка, Требиње, Босна и Захумље. Такође успијева да потисне своје сроднике из Зете и од тада он добија највећу моћ.

Пошто Византија успјева да потисне Нормане са Балкана, она постаје непосредни сусјед Бодинов и почиње да га сузбија. Бодинов покушај да у земљи учврсти централну власт довео је до унутрашњих династичких трзавица, и гоњења, тако да његов углед почиње да опада. Умјесто његауздиже се у Рашкој жупан Вукан, који ће до краја XИ вијека водити главне борбе са Грцима на Косову. Он је ророначелник рашке „линије српске владарске династије, која ће довести на власт непосредне Немањине претке.

Послије Бодинове смрти, вјероватно 1108. у његовој поподици эбог пријестола настају међусобне свађе и прогони. Завађени претенденти тражили су помоћ и од српске Рашке и од грчког Драча. Византијско освајање Зете покушала је да спријечи Рашка, која је, захваљујући свом великом жупану Вукану, све више јачала и постајала утицајнија. Вукан је успио да дигне углед Рашке на рачун Зете.

Готово читава половинка XИИ вијвка у Зети испуњена је борбама властеле за превласт. У земљи се, својом снагом или туђом помоћy, потискују или смјењују владари Кочапар, Владимир, Ђорђе и Грубјеша. У тим себичним и кратковидим борбама зетских господара нестала је иначе, поколебана независност Зете.

Изгубљене су све важније државне тековине Михаилова и Бодинова времена. Од краљевске титуле остао је у народу само назив „великог кнеза”. Последњи владари, краљ Градихна, кнез Радослав и жупан Деса, који су се смјењивали на власти до спајања Зете са Рашком око 1183. признавали су византијску врховну власт.

Зета се ослободила византијске власти тек за вријеме Стевана Немање. Цмрћу моћног цара Манојла (1180.) започело је па спадање Византије: устају сви њени главни непријатељи. Међy првима су мађарски краљ Бела са савезником Стеваном Немањом и вазалом баном Квлином. Удружени Срби и Мађари продрли су до Софије, гдје је мађарска војска прекинула ратовање, а Немања је наставио освајање мнотих других области. Између осталих освојио је сву Зету „грчко је име истријебио“ пише његов син Стеван да им се .не помиње отада у тој области.Признат како „сакупитею“ српских эем а, указао је Србима на путкојим треба да иду.

На државном ца6опy 1195. вцтyпа пријесто млађем сину Стевану, а Вукану даје на управу Зету са Требињем и Хвосном и Топлицу. У тежњи за националним јединством и самосталношћу српске цркве, његов син Сава пацпопеђyје нове епархије, од којих зетску додјељује манастиру Св. Арханђела, на Превлаци у Боки Которској 54 Послије Вуканове смрти управу над Зетом преузима његов син Ђорђе који се назива краљем и 1242. године.

Због нереда у Рашкој властела збаци с пријестола (1242) краља Владислава и изабере умјесто њега брата му Впоша, најмлађег сина Стевана Првовенчаног. Бпаћа се убрзо измире и Владислав добије, задржавајући краљевску титулу Зету и Требиње на управу. Краљ Владислав се помиње у овим областима више од двадесет година као присни цападник брата Уроша.

Краљ Урош је указивао велику пажњу приликама у Зети, нарочито неким приморским градовима. Његов син Драгутин, кад је преотео пријесто од оца 1276. подјелио је свој дио мајци Јелени „за пребивање њезино“. У Приморју Јелена је добила Требиње и Зету или бар њен већи дио, а у унутрашњости Плав и подручје извора Ибра, гдје јој је био двор у Брњацима.”

Кад је 1282. Милугин замијенио Драгутина на пријестолв она је и даље остала господар у својим земљама. Јелена има пуну власт у својим областима и брине се о њима вишестрано. Обнавља или подиже католичке и православне цркве, даје им дарове или потврђује раније посједе.58 Обнаља трговину и убира царину на трговачк и промет. Из Скадарског језера се извозе укљеве (цапаре, скоранзе) преко Светот Гпђа, гдје се 1280. помиње њен заступник. За оближње зетске градове и у јужну Италију.”59 На краљицУ по›стоји и данас жив спомен у њеним некадашњим областима.

У Црмници је Краљичина спила,у којој је, по предању живјела краљица као испосница и ту су јој два сусједна села Љубица и Добри До доносили редовно добру рибу. Једног јутра рибари донесу најслабији улов, онна их прекори и увријеђена напусти Црмницу.

На мјесту краљице Јелене у њеним се областима од 1309. до 1324. помиње Стефан, син краља Милутина свакако као тадашњи наследник пријестола. Његово кратко господарење Зетом прекинуто је под тешким околностима. Подстакнут зетском властелом Стефан је дигао буну против оца да би му преузео пријесто, али застрашен од Милутинове војске се није упуштао у борбу него се преда оцу који га ослијепи и пошаље у Цариград. Послије неуспјеле Стефанове побуне, једно вријеме Зетом је управљао као наследник пријестола његов полубрат Константин. У борби између њих око пријестола Константин је био побијеђен и у бјекству убијен, а Зету добије на управу Стефанов син „млади краљ Душан.“

Управу над Зетом Душан је примио још у почетку владавине свог оца али се он помиње тек касније. Послије побједе код Велбужда, у јесен 1330. заваде се Стефан и Душан. Већ почетком 1331 они су били у сукобу на подручју Зете. Властела, гледајући своје интересе била је уз младога краља. Стефан је опустошио Душанову област и разорио му двор на обали Дримца код Скадра.

Посредовањем Дубровчана дође до измирања оца и сина, али је оно било кратко. Користећи још веће незадовољство властеле, Душан је успио да ухвати оца и бацио га је у град Звечан, гдје је убрзо умро у нејасним околностима.

Није довољно јасно какав је био систем управе у Зети у доба Душаново. Он у почетку владавине није имао насљедника, а кад се прогласио за цара, сину је формално дао стару српску државну територију. Претпоставља се да је на управу слао у Зету великаше, као и у друге области, а својој жени, царици Јелени је дао „тргове зетске“ које је она једно вријеме користила и послије његове смрти.

У Душаново доба Зета је живјела тихим животом. По градовима је била развијена трговина, а аграрна подручја била су добро искоришћена. На ријекама су подизали рибњаке и млинове. Села и манастири имали су своје пашњаке које су користили понегдје Власи и Арбанаси. Друштво је било подијељено на повлашћену властелу, свјетовну и и црквену, и на сељаке неједнаке зависности. У жупним предјелима постојао је систем проније. Зета је у ово вријеме захваљујући привреди њених градова знању и способностима њених грађана имала значајну улогу у Душановом царству. Душановом смрћу 1355. године настаје распадање његове простране државе и њени намјесници (феудалци) у својим областима јављају се као самостални господари.

Међу првима истичу се Балшићи у Зети, која је сматрана за неко посебно средиште у држави,, јер су немањићки владари по традицији за намјеснике тамо постављали своје најстарије синове. Оснивач ове породице је Балша, поријеклом од славизираних Влаха, који је ратним заслугама избио у редове зетских племића.

Његова три сина: Страцимир, Ђурађ и Балша ИИ загосподарили су 1360. године, прво облашћу око Бојане, па постепено цијелом Зетом. Борбени и истрајни, они су ратовали са свим својим сусједима. Водили су дуге и неустрашиве борбе са краљем Твртком око посједа Котора, Конавала и Требиња. Балша ИИ добио је са женом Валону, Берат и Химару и погинуо је бранећи ове земље од Турака 1385. у Мусакији.

У Зети га је наслиједио синовац Ђурађ ИИ Страцимировић (1385.) са пријестоницом у Скадру и Улцињу. У борби са Турцима заробљен је 1392. и био је приморан да им уступи градове Скадар, Дриваст и Свети Срђ које је повратио 1395.године. Бојећи се да их неће моћи даље одржати уступио их је Млечанима 1396. са цијелим подручјем од Скадарског језера до мора, задржавши за себе само Бар и Улцињ. Од Млечана је за ово добио чланство њиховог Великог вијећа и годишњу пензију од 1000 дуката.

Послије његове смрти наслиједио га је једини син Балша ИИИ, који је одмах повео борбу за преотимање градова и других мјеста уступљених Млечанима. Борбе су вођене са промјенљивом срећо, али су Млечани потпомогнути Црнојевићима, који су већ самостално управљали Горњом Зетом, потпуно потисли Балшу с Приморја. Уз помоћ Сандаља Хранића који се ођенио његовом мајком Јеленом, Бар је поново дошао у његов посјед (1412.).

Балша је успио касније (1419.) користећи запосленост Млечана на другој страни, да заузме Скадар. Његова сједишта су била у Бару и Улцињу, а имао је љетњиковце у Годињу и Брчелима у Црмници. Умро је на двору свога ујака деспота којега је одредио за свога наслједника.

Зета у деспотовини

Насљеђем Зете Стеван Лазаревић је преузео рат са Млечанима који су држали Скадар и важније зетске градове у Приморју. С војском је упао у Зету и био је потучен с војском под Скадром.

Кад је у помоћ дошао Ђурађ Бранковић с војском у Зету, приморао је Млечане на мир (1423.) по коме су они задржали Скадар, Љеш и Улцињ с обавезом да Деспоту плаћају годишње по 1000 дуката, а Стеван је добио Дриваст, Бар и Будву. Деспотово сједиште је постао Бар у коме је био његов намјесник.

Према обичају у немањићкој династији, Стеван је 1426. уступио управу Зете своме сестрићу Ђурађу Бранковићу, по мајци унуку кнеза Лазара. Он је остао у Зети до 1427. а тада је, послије смрти деспота Стевана заузео пријесто Србије. Кад је први пут (1439.) пала српска Деспотовина под турску власт, деспот Ђурађ дође у Зету да би уз помоћ Зећана повратио Деспотовину, али наиђе на отпор Црнојевића који су већ били господари једног дијела Горње Зете. Несређене прилике у Зети користио је и Стеван

Вукчић: позивајући се на право своје жене Јелене, ћерке Балше III, заузео је Медун и неке области у Горњој Зети. Под утицајем Млечана и обласних господара сузбијен је сваки утицај српског деспота у Зети. Окрутни Црнојевићи, поставши млетачки савезници све више су избијали на површину, одвајали се од централне власти и постављали основе новој држави, која ће коначно добити назив Црна Гора.

Доба Црнојевића

Од давнина су у планинама Горње Зете били Црнојевићи, сиромашна властела, поријеклом вјероватно од катунских старјешина. Међу њима се од 1440. истиче Стеван који је помогао Млечанима да истисну деспота Ђурађа Бранковића из Зете.

Стевана су зато Млечани именовали за свог капетана и војводу Горње Зете и уз то богато обдарили. На збору горњозетске властеле, представника педесет једне „општине или дружине“, одржана 1455. на Врањини, у присуству војводе Стевана и млетачког провидура, властела је формално признала власт Млетачке Републике.

Од тада Стеванова породица заузима прво мјесто у политичком животу земље. Република је према Горњој Зети имала само номинална права. Стеван је у суштини био слободни господар са сједиштем у Жабљаку.

Стевана је у управи земље наслиједио син Иван (1465. – 1490.) који напушта дотадашњи политички став према Млечанима и настоји да поврати градове у зетском приморју које су били заузели у вријеме његовог оца. Пред опасношћу од Турака, који су са истока пријетили Зети, Иван је обновио везе са Млечанима. Послије успјешног турског ратовања у Сјеверној Арбанији против Млечана, (1479) Иван није могао одољети турском притиску него са неколико феудалаца напушта Зету и пође за Италију да тражи помоћ. Кад су у Турској настале борбе око пријестола, Иван је успио да се врати у Зету и обнови своју државу, али у мањем обиму (1481.) “Тада он продаје област конавоску (цонтрада ди Цанали)

Дубровчанима за неколико тисућа перпера, како би с тим новцем подигао себи нову столицу.“67 Задржао је области које су нападали Турци и Млечани и створио ново државно седиште, које ће касније добити назив Стара Црна Гора. До краја живота настојао је да утврди границе своје земље, подижући неколико јаких утврђења са сједиштем на Цетињу.

Ивана је послије смрти (вјероватно 1496.) наслиједио најстарији син Ђурађ који је био ожењен Јелисаветом, кћерком млетачког племића Ерица. Ђурађ је према Турцима привремено водио помирљиву политику, чекајући прилику да против њих иступи неком акцијом ширих размјера. Радо је прихватио план хришћанских владара да дигну устанак у Арбанији против Турака. Ђурађев брат Стеван, суревњив према брату, оптужио га је код Порте да припрема устанак. Позван на одговорност, Ђурађ са породицом побјегне у Млетке. Власт у земљи преузео је Стеван (1496. – 1498.) али је ускоро пао у немилост и био затворен. Ђурађ се послије узалудног тражења помоћи у Млецима вратио у домовину и покушао да подигне устанак али без успјеха. Најзад је добио неко имање у Анадолији и тамо је умро. Једно вријеме у Црној Гори владао је Иванов син Станиша, као потурчењак назван Скендербег (1514.-1528.); за његове владавине Црна Гора је била изузета из скадарског Санџака као посебна област.

Карактер турске власти

У вријеме турске власти укида се тимарски систем и домаћи људи се постављају за спахије и кнезове. Турци уводе један дио старог, нарочито ситног племства у свој феудални систем да би га тиме придобили и стекли ослонац својој власти. Турску власт народ сматра привременом и мјестимично јој даје отпор. Организовањем кнежина, касније племена, народни отпор према Турцима све више јача. Племена се боре посебно и удружено у случају већих непријатељских напада. Црмничка племена, уклијештена између Турака и Млечана била су стално изложена непријатељским притисцима с једне или с друге стране.

У многобројним борбама које су водили с непријатељима видимо их да се боре појединачно или удружено према снази нападача.

Односи Црмничана према Турцима и Млечанима

У великој опасности од Турака прибјегавало се Млечанима, који су као Хришћани били ближи. За вријеме ратова Венеције с Турцима почетком XВИ вијека неке кнежевине црмничке покушавале су 1538. да приме млетачку власт. Ради тога главари села Брчела, Томића, Опточића, Сотонића, Буковика и Лимљана шаљу свога делегата Николу Милатовића из Паштровића у Венецију да им припреми слободан долазак како би преговарали о условима прихватања млетачке власти.

У овом подухвату главари нијесу успјели.69 Црмничани се буне 1565. и траже враћање њиховог обичајног права по коме би сами бирали своје кнезове и судије. Буна је убрзо потпуно угушена.

Почетком XВИИ вијека Црмничани се политички приближавају Млечанима, јер им Турци угрожавају аутономију. Ипак, односе између Црмничана и Паштровића, млетачких поданика реметили су повремено међусобни гранични сукоби.

На једном збору, одржаном на Цетињу 1612. Глуходољани су оптуживали Паштровиће „као узурпаторе султанове земље и пријетили су да ће своја права бранити оружјем. Спор је био настао због пасишта у Пресјеци која су били заплијенили Паштровићи, а од давнина су их посједовали Глуходољани. Овај дугогодишњи спор због кога су се Глуходољани жалили чак и скадарском санџак – бегу ријешен је тек уочи кандијског рата (1645. – 1669.)

У кандијском рату, вођеном између Турака и Млечана, почиње црногорско-млетачко ратно и политичко савезништво. У нади да ће се ослободити Турака, црногорска племена на иницијативу Црмничке и Ријечке нахије прилазе Венецији. Црногорци су били вољни да устану против Турака, али их је млетачка неактивност учинила пасивним.

Дуговодишњи кандијски рат утицао је и на исељавање становника из граничних области на млетачку територију. Под турским притиском или плашећи се освете Турака због пристајања уз Венецију десет породица, предвођене Милом Бранковићем, иселило се 1656. из Црмнице у Истру, данашњи Перој.72 Другу групу исељеника од шеснаест породица довео је средином јуна 1659. Вучета Дупило, млетачки „понизни поданик“ из Црмнице у Перој.

Притиснути Турцима исте године обраћају се црмнички главари Болици, млетачком чиновнику с молбом да им нађе мјесто „под сијенком његове узвишености.“Потомака исељених Црмничана има и данас у Пероју, и указују на своје црмничко поријекло.

У току ратовања између Турака и Млечана, на чијој су страни била црмничка племена, послије погибије Баја Пивљанина 1685. на Вртијељци, Сулејман-паша, скадарски санџак-бег спалио је Цетиње, Очиниће, Згње, Бјелоше, Грађане, Љуботињ и Трново. 74 Млетачко освајање Херцег Новог (1687.) и давање већег отпора Сулејман-паши стварале су веће самопоуздање Црногораца у борби против Турака.

Црмничани шаљу два делегата генералном провидуру са изјавом „да су одувијек жељели да установе везе са Млечанима, али то нијесу могли урадити, јер је дванаест црмничких талаца још увјек у пашиним рукама.“ Даље црмнички главари траже да дође провидур „да ослободи наше јадне породице од тираније ових паса, јер више не можемо живјети и жудимо ваше оружје.“

Скадарски паша Сулејман пријети 1689. Црмничанима и другим племенима. Напад Зана Грбичића на Бар, крајем јуна исте године био је повод да он крене са великом војском против Црне Горе. Он је са својим одредом од 2000 људи, у коме је било Куча, Хота, Кастрата и Шкреља, напао на Црмницу. Паша је спалио Бољевиће, Орахово, Сотониће, Дупило и Утрг.

У Дупилу се храбро бори поп Милош са једанаест бораца док сви нијесу изгинули. Црмничани се обраћају сопрапровидуру, извјештавају га о уништењу села и траже помоћ против Турака.

У молби износе: „… Како дође паша у Царницу оволико данах како пали и сиече винограде; а ево неколико села што се даржи, али се даржат не можемо него погинусмо, а помоћи немамо нако од бога него их ходи одбрани, ако ли нећеш ти, ано нас прими Турчин; него ако нас нећеш бранит, а ти нас вазри у море да се не називамо турско робље и пошљи глас ноћас што годе хоћеш учинит, а не слуша лаж да смо се предали, а ми се предат не мислимо , него Турке мамимо а вашу узданицу чекамо…“

Сулејман-паша је припремајући напад на Црмницу, приморао Куче и Клименте да му се прикључе, па је 1692. пошао с војском према Цетињу. Ишао је преко Љешнаске и Црмничке нахије, које су, послије жестоког отпора биле савладане и приморане да му се придруже Љешњани и Црмничани нијесу се више смјели изјашњавати за Млечане.

Због отвореног положаја према истоку, Црмница је била јаче изложена турском економском и политичком утицају. О потурицама у њој највише нам говоре неки топоними и народно предање, које је добило потврду и у „Горском вијенцу“.

Утицај ислама се осјећа у пограничним мјестима. У дефтерима из 1521. и 1523. године, туђа лична имена се сријетају у неколико случајева и то само: Љеш, Ђон и Оливер. Према Павлу Ровинском Црмница је давала харач спушким агама који су због одбијања давања жита доводили војску и водили расправу.78 Домаћих потурчењака, сматра Ј. Едељановић сразмјерно није било много, него су већи број чинили турски службеници и најамници спушких ага и бегова, звани арачлије.

Дучић наводи да се потурице које су биле пошле са Станишом Црнојевићем намноже у XВИ и у почетку XВИИ вијека и подигну четири џамије: на Виру, Ободу, Цетињу и Ћеклићима.Према Његошу то су биле аге изјелице које су имале по селима своје десечаре.81 Народно предање говори да је веома мало било домаћих потурица у Црмници. Само се у Лимљанима спомињу три породице, а остале, у Орахову и још нека понегдје биле су спахије из Спужа. Њихов главни посјед био је земљиште Св. Николе у Вирском пољу. У Бастаћима је био Омер Еркочев, главни турски харачлија.

Спушке спахије долазиле су сваке године да скупљају род са својих спахилука. Црмничани су се осјећали понижени што им Спужани „отимају црковину“ и црмнички збор одлучи на Виру да устану против овога насиља. Црмнички главари предложише Дупиљанима, пошто им је „племе у тврдом заклону“ да они сами поубијају отимаче, а сва Црмница стајаће на бранику ако турска војска на њих удари. Дупиоски главари то прихвате, „само да им остала црмничка племена даду по шест јунака.“

На збору се одлучи да први харачлије нападне Милија Милетић са Папаратница и да ће му дати војводство. Приликом мјерења жита на Виру Милетић поче закидати мјеру. Спахија га прво опомену, а затим удари по образу, а овај њега багашем у главу. На то Црмничани нападну Турке и „бој се није прекидао док је иједан Турчин био жив.“ У борби су погинула 72 Црмничанина. Ослобођену црковину у Вирском пољу Црмничани подијеле: „по једну дионицу дадоше на црмничка племена а друге на дупиоска братства.

 

Наведено предање потврђују Његошеви стихови:

„Сад ти нема у нашу нахију
обиљежја од турскога уха
до трупине али развалине.“

Извјесни топоними по Црмници указују на некадашње посједе спушких ага или на њихове борбе са мјештанима. Њихови посједи су били у Бастаћима: ућумат у Орахову, чардак фучки у Фручкој гори, а у Подгору су мјеста Џавер, Мусина главица и Медин брије, гдје су убијене харачлије. На Џаверу је очуван гроб Џавер-бега са повећом надгробном плочом, а у Мусиној главици је убијен његов син Мустај-бег. Спушке аге су долазиле и послије истраге потурица да наплаћују десетак.

У тестаменту Ивана Дупила од 1724. године се каже да његово имање држе Турци и Хришћани.86 У једном купопродајном уговору из каснијег времена помиње се Рогушки долац у Његалици који је купљен од Хасана Марића.

Послије похаре босанског везира Нуман-паше Ћуприлића Црне Горе 1714., представници Црмничке и Ријечке нахије које нијесу раније биле обухваћене млетачко црногорским уговором о сарадњи иду у Венецију (1718.) и стављају се под њено окриље.

Долазак Шћепана Малог у Црну Гору 1868. и његов рад на међусобном мирењу племена, учвршћавању граница и консолидовању унутрашње власти, створили су подозрење код Турака.

Султан шаље на Црну Гору босанског везира. Мехмет-пашу Бушатлију који је напдну са три стране. Средином септембра 1868. – према записима Рада Т. Пламенца – турска војска је дошла од Бара, Крајине и Језером и напала црмничка племена у три правца. Црмнички главари одлуче да свако племе брани своју територију.

Турци прво нападну Бољевиће: а ови уступе до Глухог Дола, гдје су удружени са Глуходољанима дочекали непријатеља и снажно га потисли. То исто ураде удружени Сотонићи и Брчељани на Балинама, као и Дупљани и Подгорани на врху Трешњице и у Италијиној скали.

Овога пута изгорели су Сотонићи. Турци су у Црмници спалили 1.600 кућа и посјекли 54 главе, а изгубили су 122 војника и седам великих ратних застава.

За вријеме овог великог турског похода на Црмницу, Шћепан Мали није показао никакве ратне способности, него се био склонио у брчеоски манастир. Од краја 1868 настанио се у Великом Брчелу гдје су били владика Сава и његов насљедник Арсеније Пламенац.

Црмница је тада представљала „централну власт“ Црне Горе, политичку и духовну, на што су нерадо гледали Катуњани. Приликом градње пута у Црмници Шћепан Мали је био тешко осакаћен и више није одлазио у народ. Подмићен од скадарског паше, један Грк, његов слуга заклао га је на спавању 1773. и побјегао у Скадар. Уз велику жалост сахрањен је Шћепан у цркви Св.Николе у Доњем Брчелу. Црногорци му у знак поштовања подигоше „гробницу од земље високу четири стопе, а изнад ње су стално горјеле свијеће.

Послије смрти Шћепана Малог настају лични и међуплеменски сукоби у земљи. Они су још више продубљени смрћу митрополита Сав е Петровића, кога је за живота наслиједио његов сестрић Арсеније Пламенац. Овај митрополит ограничених политичких видика, одан пићу, наставио је политику свога ујака према Венецији која више није одговарала Црногорцима. Још већи немир у земљи створио је гувернернадур Радоњић својим везама са Бечом. Против њега се побунила најјача опзиција у Црмници, на челу са протопопом Теодором и сердаром Мојашем Пламенцом. Смрћу Арсенија Пламенца 1784. митрополитско достојанство враћа се у братство Петровића.

Доласком Махмуда Бушатлије на положај скадарског паше (1779.) настају притисци, застрашивања, хватања, окивања у гвожђа и убијања Црногораца. Притиском је придобио нека херцеговачка племена против Црне Горе, а Црмница му је дала таоце и хиљаду цекина да не би преко ње његова војска ишла на принципову земљу, с тим да он плати умјесто њих „царево благо агама спушким.“

Махмуд-паша је спио да у јуну 1875. са два одреда војске заузме Цетиње да га опљачка и да га разруши са свима околним насељима. Он је идуће године у јуну извршио покољ у Ровцима а Црмничане је теже оглобио и узео им данак већи него што је био уобичајен.

На жалбу Црмничана одговорио им је да су глобљени због тога „што се нијесу кћели бити са Паштровићима.

Послије смрти Петра И (1830.) године аустријске власти покрећу питање манастира подострога (Под-Маина) и Стањевића , изјављујући да су уступљени владици само за вријеме његова живота. Тиме је било покренуто и гранично питање према Црној Гори. Аустријске власти настојале су од 1830. да придобију црногорске главаре за исправку граница у своју корист. На Ливадама под Видраком подигли су стражарицу на црмничком терену и тиме онемогућили коришћење пута и воде Утржанима и Брчељанима . Мјешовита комисија за разграничење , одређена 1837. није се сложила око диобе границе.

У јулу 1837. аустријска стража убије једног Утржанина на Тројци и убиство се подметне Паштровићима да би се створио повод за коначно рјешење границе.

Зтржани и Брчељани ступе у крваву борбу са Паштровићима на Паштровској гори. Паштровићима дође у помоћ 9.000 аустријских војника, а Црмничанима владичини перјаници са Ђорђем Петровићем. Овај позове све Црмничане у борбу и узме команду над свом војском. Црногорце је тешко било зауставити у борби; непријатељ је био збуњен, гинуо је „готово без отпора“ и претрпио потпуни пораз.

На захтјев Аустрије разграничење између паштровића и Црмничана је обављено у току 1839.-1841.године уз сарадњу руског савјетника А. В. Чевкина. При разграничавању за основу је узет некадашњи посјед Млетачке Републике и оно је обављено на штету Црне Горе.

Црногорско -аустријским уговором о разграничењу „Црмничани су били лишени сваког права на Паштровској гори и за то су чинили одговорним владику Петра ИИ. Уз то је 1847.године владала општа глад у Црној Гори.

Осман- паша, скадарски везир искористи ову биједу и почне да придобија Црногорце житом, оружјем и одјелом. Попут многих брђана пође у Скадар и лимски капетан Марко Божовић са неколико Лимљана. Озлојеђен за ово, у одмазди са Пером Томовим, Маркиша Пламенац, плађећи се владике , пође са 20 Бољевића у Скадар. Осман Паша их радосно дочека, богато награди и даде војску под вођством Маркише и синовца му Илије да је воде на Црмницу. 96

Перо Томов пошаље рођака Ђорђија да угуши буну. Он постави Подгоране, Брчељане, Дупиљане и Сотониће да бране Вир од непријатеља а гупа од око двадесет одабраних бораца се ноћу провуче кроз Забес и запосједне кулу Ника Ђуришића да би зауставила турско надирање.

Турска војска је три пут нападала и била одбијена од куле Затим је запосјела Забешку главицу, Стари Забес и Мијела с намјером да аузме Вир. Црмничанима прискоче Грађани и у току једнодневне борбе потисну турску војску. Трећег дана је дошла војска из Катунске и Ријечке нахије која је још даље потисла Турке и запалила куће одбјеглих Бољевића. Маркишу је касније убио Нико Савов Лукић у Крњицама, а овога су Турци ухватили у Скадру, држали једно вријеме у затвору, а послије објесили. Одбјегле Бољевиће је помиловао владика и враћали су се кућама до краја године.

У току 1861 вођено је више успјелих устаничких акција на црногорским границама. У јуну 1861. вођено је више успјелих устаничких акција на црногорским границама. У јуну 1861. одлуче и главари села Крњице и Сеоца у скадарској крајини да се ослоободе турске власти и да се сједине са Црном Гором. Своје представнике пошаљу на Цетиње да траже помоћ.

Охрабрени кнежевим обећањем да ће им прихватити чељад у случају потребе и давањем капетанског грба прваку Коли Петрову, устаници се добро наоружају и учврсте у својим кућама. Скадарски везир видећи у овом покрету опасност за себе и Турску, пошаље Хасана Тоту и Буљук Башу Муртезу са 1.200 људи у Крњице да доведу устаничке главаре да их објесе у скадру. Одобрењем књажевим прво устаницима прискочи поп Илија Пламенац са својом четом и удари на Горње Муриће.

Турци су гинули, куће су им палили, али су се јуначки бранили. Другу већу помоћ им је указао Машо Ђуровић, командант црмничке војске. Он прикупи све Црмничане, распореди их са седам капетана и 27.јануара заузму Крњице и нападну Горње и Доње Муриће.

Двије непријатељске војске су мирно напоредо стајале до 4.марта 1862. године. У међувремену се прикупила огромна турска војска и са својим командантом Хасаном Хотом искрцала се 7. марта у крњичкој луци. Хасан Хот успије издајом попа Јова да се затвори са 300 одабраних људи у десет кула. Убрзо дођу и два нова одреда турске војске, један језером, а други копном. Књаз Никола пошаље војводу Петра Вујовића са 2.000 војника из Ријечке нахије и именује га командантом све црногорске војске.

Водила се жестока борба са промјенљивом срећом. Најзад, на позов Вујовића сва војска ступи у јуриш, збуњени Турци стану бјежати, а црногорци су их тјерали до Бојане.

У самом овом нападу је погинуло 400, а рањено 600 Турака. Затворени Хасан Хот осталих 300 Арбанаса предају се Црногорцима, који заузму Шестане, али им дође наређење да не ударају даље на турска села. Крњичани и Сеочани којих је у овим дугим и тешким борбама погинуло тридесет и даље осташе под окрутном турском влашћу.

Посебно јунаштво Црмничана у овом рату истакао је књаз Никола У стиховима:

Нек Крњичка лука збори
Како знаде Црмничанин
Да џиновска чуда твори

Иѕ књиге „Црмница“ Јована Вукмановића