Игре

Друштвене игре

Забавне игре су се играле зими на ноћним сједницима. Изводили су их углавном млађе мушке и женске особе уз шалу и пјесму. У извођењу игара није било љутње. Познате су биле игре: прстена, лет-лет, поште, пасарела, орача, пауна, вјештог и невјештог, подвезе и друге. У новије вријеме сједници су скоро ишчезли.

Игра прстена

Играчи и играчице посиједају око огњишта и једно од њих сакрива у њихове шаке прстен, мањи предмет, па их редом пита код кога је сакривен. Онога који не погоди ударају марамицом везаном у чвор по глави. Играч пак који погоди узима прстен и ради исто што и први.

Лет — лет

Игра се изводи сједећи. Учесници у игри држе руке на кољенима, а један стално говори лет-лет и сваки пут помене другу животињу. Играчи треба да подигну руке ако животиња може да лети, иначе губи игру и кажњавају се казном, која се унапријед одреди.

Поште

Игра је мјешовита. Сваки извођач игре (окупљени су око ватре) узме име друге вароши. Међу играчима су управитељ и разносач поште. Разносач зна која су сове имена узета, али не зна на кога се односе. Изађе напоље, куца на врата и саопштава управитељу да је стигла пошта за одређене вароши са толико марака. Играчи, односно играчице са поменутим варошима устају и целивају се онолико пута колико је речено да има марака. Игра се наставља док се сви не изређају.

Пасарела

Свако од учеаника у игри, која је мјешовита, узме по једно име мјеста које је теже изговорити. Један играч помиње имена: „Пасарела паса на Н.“, а овај, што прије, помене другог. Тако то иде редом. Како ко погријеши у изговору имена даје ситни предмет у капу ради казне. Кад сви погријеше, суд од два члана пресуђује казне по предметима које прикривено ваде из капе. Казне су различите. Настоји се да се њима изазове што већи смијех.

Игра орача

Орач узме мотку и њоме, бајаги, оре по поду, а сијач, обично женска, баца за њим кукуруз у бразду. Присутни саопштавају орачу да му је умро брат, па отац и мајка, али се он не ожа- лости много. Најзад му рекну да му је умрла жена. Он узме усукани пешкир и почне да удара казивача да каже од кога је чуо. Овај казује другог, други трећег, док се сви не изређају.

Игра пауна

Игра је мјешовита. Сви учесници се ухвате у коло, држећи се за плећа, а у средини је мушки играч, „паун“, који се претвара да је болестан и држи главу међу шакама. Играчи иду око њега и пјесмом говоре да пауна боли глава, плећа, руке, ноге и најзад хоће да полети. На то паун покушава да пробије коло и да изађе.

Вјешти и невјешти

Ово је мушка игра. Једном играчу марамом или пасом завежу очи, а други га ударају по леђима. Завезани погађа ко га је ударио све док не погоди. Онда га овај замјењује и наставе са ударањем док се сви не изређају.

Потезање

Игра је за млађе мушкарце. Два играча сједну на под, одупру се нотама и помоћу мотке, коју заједнички држе, боре се који ће којега подићи и тиме надјачати.
Код дјеце је била омиљена игра пошакиш, а одрасли мушкарци су се у слободном простору играли витешких игара: бацања камена с рамена, скакања из мјеста, прескакања препона или волова у јарму, трка и других.

Игре кола

Главне забаве по селима, све до најновијег доба, биле су играња и пјевања у ору (хоро) и у колу. Под ором се подразумијева играње у двоје, мушкарац и жена, а под колом кад игра више играча и играчица. Зими се забаве одржавају у кући, а љети на отвореном простору.

До другог свјетског рата у Црмници су честе биле забаве. У новије доба оне су скоро ишчезле. Добар играч и играчица су посебно цијењени. Упоребују се са соколом и ластавицом.

Забаву започињу млађи мушкарци пјесмом и пуцањем из пушака. На њихов глас окупе се сељани. Дјеца не учествују у игри, само су као посматрачи. Прво се игра по црногорски, мушко и женско, у двоје. Ово је главна игра на свакој забави. Стога се и појам оро чешће чује него коло. Прво изађе играч, па играчица сама или је он позове, а понекад их присутни обоје позивају пјесмом.

Играње по црногорски може бити двојако, по старински и новије. Старински начин играња се изводи више у облику правоугаоника, који пресијецају играч и играчица по дијагонали. Играч почиње на једном, а играчица на другом крају, скачући увис раширених руку и пребацујући три-четири пута десну преко лијеве ноге, а затим један пут лијевом преко десне. Затим се играјући, раширених руку приближе, скоро да се додирну и промијене мјеста играњем. Играч начини три-четири корака десно, па лијево, пребацујући десну, па лијеву ногу преко друге, а играчица обратно.

Обоје скачу увис на прстима, правећи он веће, а она мање кораке. Окренути су једно према другом и играч гледа право и оштро, а играчица више оборених очију. При игрању играч замахује рукама оштро и укосо, с длановима напријед, а играчица их шири лагано, у висини рамена и спусти их право низ тијело, с длановима према доље, издигнутим пр- стима. Играч повремено узвикује: „У, ха-а-а-а! Еј, хе!“ и пуца из револвера, што се сматра почашћу за играчицу.

Док они играју, двије групе, мушка и женска, пјевају наизмјенично исту пјесму. Пошто се играч и играчица наиграју, рукују се, а сродници се и целивају.
Новији начин играња је једноставнији и лакши. Играње се изводи у кругу. Играч и играчица играју само удесно, свако у свом правцу, праве ситне кораке, мање скачу увис и увијек пребацују десну преко лијеве ноге. Све остало је исто као код старинског начина играња.

За вријеме играња мушкарци пјевају понајчешће јуначке, а жене лирске пјесме. Обје групе могу пјевати и исту пјесму, епску или лирску, ребајући наизмјенично стихове. Епску пјесму почињу мушкарци, а лирску жене. Такође и два мушкарца могу пјевати наизмјенично исту пјесму „из гласа“. Ако играч слабије игра, жене му пјевају:

Заскочи те та Ђевојка,
ој, јадове, за зло твоје!
Та Ђевојка дивно игра,
тебе, момче, Ђаво дига“!

Или:
А ја виђу ко не може.
Ко се скоро оженио,
свако добро прежелио.

Присутне који мало играју жене позивају пјесмом на игру:

Сваки игра па мало,
Петар Ников ни мало.
Неће, не смије,
да га жена не бије.

Или:

Игра је Влада Савова.Зове га у коло Маре Никова.

Позвани излазе пи играју, а жене наставе да пјевају другима.
Пошто се присутни изређају и заморе у игрању по црно-
горски, прелазе на мирно зетско коло уз пјесму:

Коло, коло, хватајмо се!
Ко је за коло, ‘ајд’ у коло,
а ко није, нек не иде,
да га змија не изије!
Ко нам неће колу доћи,
не могла га водо проћи,
ни од воде дома доћи!
Хватајте се, 6’јеле руке,
свако добро прихватиле!
Поскочите лаке ноге,
свако добро доскочиле!
Погледајте се, црне очи,
свако добро погледале!

У коло улази већи број присутних, што зависи од простора, мушкарци с једне, а женске с друге стране, и начине затворени круг. Ухвате се унакрст преко леђа или за рамена, сваки другог од себе, крећу се лагано и под ритмом пјесме праве два корака десно, један лијево, два десно, два лијево и опет два десно, а један лијево. Мушкарци започињу пјесму, обично у осмерцу, а жене понављају исти стих. Пјесма која се пјева у колу, уз коју се поскакује и од које се сваки стих понавља, зове се поскочица. Понекад у колу играју младић и дјевојка по црногорски, а остали им пјевају:

Игра коло на двадесет и два,
у том колу лјепо двоје игра,
а то двоје медна уста има,
да ме ‘оће пољубит с њима.
Љуб’ те двоје кога вам је драго,
само немој кога немаш рашта.

Ово двоје се пољубе и улазе у коло, а излази други пар и игра као први. Пјесме се. ређају без неког реда. Један играч их започиње, а други их прихвате. Кад се играчи заморе, подстичу се пјесмом:

Што је коло задријемало,
к’о да није вечерало?

Послије лаганог зетског кола, које служи и за одмор, група млађих, одабраних играча, понекад и нека добра играчица, хвата се у плаховито црмничко коло, које се највише итра у Црмници. Коло почиње пјесмом „У час сваки јато није… Играчи и играчице, ако их има, измијешани су да би се боље одржали, јер је играње веома заморно. Прво почну лаганим корацима као код зетског кола, а затим, на знак једнога играча ударањем ногом о патос и јачим узвиком, отпочну прмничко коло. Прво праве десном ногом три корака удесно, а четврти начине у мјесту, избацујући лијеву испред десне ноге и скачући увис. Затим лијевом ногом начине два корака у мјесту и избаци се десна испред лијеве ноге. Ово се овако понавља до изнемоглости.

Понекад се раније играло и коло на колу на отвореном простору (сл. 30). Изводили су га само млађи, окретнији мушкарци. У ствари то је дупло зетско коло. У доњем колу је могло бити до двадесет играча, а у горњем упола мање. Доњи играчи се јаче збију и играју зетско коло, а горњи се, стојећи непомично, сваки погама на раменима двојице, држе рукама на мањем размаку. Доње коло започиње и пјева пјесму, а горње понавља исте стихове. Кад се сви наиграју и буде вријеме за разметање игре, ухвате се у зетско коло и у знак захвалности пјевају домаћину куће:

Ово оро на доспјење,
домаћину на весеље. !
Весеља му не, мањкало,
мушке свадбе и крштења!
По петру му све пшеница,
а по кући све дјечица!
Лунане му бачве вина,
родила му жена сина!
Вита јело, шири грапе,
боже чувај мушке главе!

По завршетку пјесме разилазе се играчи. Поздрављају се са домаћином и одлазе у групама као што су дошли.