Годиње

Положај и тип

Село је при обали залива Скадарског језера, између брда Рајца са истока и Обиде на западу. Једино је отворено према језеру, а са осталих страна је опкољено гребенима, са којих се дижу врхови Шљеказа (раније Љешказа), Капа, Горовук, Вељи вис, Веља глава, Брчелица и Чока. Подизањем нивоа језера потопљени су доњи дијелови поточних долина и смањена је површина некадашњег обрадивог земљишта. Село је збијено на падинама узвишења, а нарочито су груписане братственичке куће.

На саставу доломита и кречњака избијају многи извори разне јачине. Има их и на приватним имањима и највише служе за наводњавање разних култура. Стални су извори: Бушина вода, Водица, Вода за главицом, Врело, Врловац, Добра вода, Доњи точак (Љесковац), Дреновштица, Жабина вода, Извор у бостану, Извор у Млинима, Кутњи студенац, Лемаже, Лијепа горња вода, Лијепа доња вода, Љесковац, Мрамор, Подлит, Турчин-нога, Смолац, Стари извор и Студенац. Најјачи је извор Врело а на Љесковцу и Турчин-нози до Првог свјетског рата мљело је девет житних млинова. Кроз село тече неколико потока, који зими надођу и носе муљ у језеро. Мали поток и безимени поток, који прелазе између кућа Лековића и Перазића, састају се у равни села, на мјесту Млини, и граде Мништицу (Млинштицу), која утиче у језеро. Јелин поток, који тече између кућа Перазића и Никача, спаја се са извором Смолац и под овим именом утиче у језеро.

Њиве су на мјестима: Брежак, Бријег, Веља зграда, Веља њива, Виногради, Више Горице, Дапчице, Дуга њива, Дужица, Главњаци, Грађица, Заврсло, Зарече, Јелакше, Кути, Кула, Лучица, Под гором, Под Горицом, Под куће, Под Кулом, Под Смолац, Под трап, Прљага, Пустолине, Ратковина, Реџеповина, Садови, Старе куће, Стари виногради, Ћекла, Царина, Шољаза.

Узвишења под шумом зову се: Бијела пећина, Брваћ, Вељи вис, Горица, Горња Мијела, Горовук, До, Доња Мијела, Капа, Крстац, Локвице, Мулине, Њивак, Обида, Перовића лазина, Рајац, Рудине и Циљасти крш.

Површина сеоског хатара износи 491 хектар, 82 ара и 98 м². У години 1977. било је под њивама 9, 78 и 48, под вртовима 1, 99 и 41, под воћњацима 0, 14 и 68, под виноградима 13, 8 и 97, под ливадама 43, 1 и 96, под пашњацима 22, 69 и 78, под шумама 242, 13 и 79, под трстиком 22, 10 и 4, и под неплодним земљиштем 136 хектара, 85 ари и 84 м².

Прошлост и старине

У  Годињу су очувани материјални трагови старијег насеља. На Кутима су откривени трагови из позноримског доба, грађени опекама. На годињским и забешким Мијелима откривено је прије Другог свјетског рата више гробова са костурима у згрченом стању и богатим накитом прастановника овога краја.

Краљ Стефан Владислав својом повељом 1242. даје село „Годинье с Рѣковь“ Св. Николи на Врањини „и да на то нема нико друти права“, ни властелин ни владалац. Село се помиње такође и у повељи краља Милутина око 1296. године. У Годињу  су Балшићи имали свој љетњиковац. Зна се да је овдје у новембру 1408. боравио Балша Ђурђевић са својом мајком. Годиње се помиње и у повељи Ивана Црнојевића из 1482. године. У которским споменицима се у децембру 1503. сријета „Алекса Петровић из Годиња“ као насљедник Дамјана Кука из Црмнице.

Трагови ранијег становништва очувани су мјестимично и на кућама. На лијевом довратнику куће Љуба Лековића исклесан је рељеф у облику плетенице, дуг око 1 м, а на кући Велише Лековића је грб, који је власник пренио са друге грађевине. Између Горице и језера је мјесто Ћекла, гдје је, по предању, некад био манастир. Зидине куле Дапчице, власништво свих Годињана, данас су под језерском водом. У средини села је стара црква Св. Јована са олтаром окренутим према сјеверу, пред којом су се у старија времена сахрањивали, осим мјештана, Зећани и Забешани. Друга црква је Св. Никола, са сеоским гробљем, обновљена 1870. тодине. Годињани су били подигли у старије вријеме црквицу на Горици с намјером да је посвете Св. Сави, али су у њу долазили Турци, крадомице с Грможура и сељани је сруше. Олтар јој је уништен послије Другог свјетског рата да би се подигао споменик погинулим мјештанима у ратовима од 1912-1945. године.

Прираштај становништва није био сталан. У ХVI вијеку Годиње је било једно од већих ондашњих црмничких села. Године 1521. имало је 31, а 1523. 27 кућа. По М. Болици, оно је 1614. бројало 25 кућа са 56 војника и главаром Ником Раичевим. Адриан Дипре га наводи 1811. са 27 кућа и 70 људи способних за оружје. Од Другог свјетског рата становништво је стално у опадању. У Годињу је 1910. било 85, 1948. – 99, 1953. – 91, 1961. – 70, 1971. – 54 и 1980. – 41 дом. Становништво је у још већем опадању: 1948. било је 371, 1971. – 225 и 1980. – 57 сталних становника.

Садашње становништво

У селу су четири старија разнородна братства: Никачи (6 домова), Веловићи (3 дома), Перазићи (4 дома) и Лековићи (25 домова). Свима је слава зимски Никољдан. У новије доба су насељене 3 породице: Дашић (1 дом), Раичевић (1 дом) и Пекић (1 дом).