Вирпазар
Вир-Пазар је једина варошица у Црмници. Подигнута је на самој обали Скадарског језера, на ушћу ријека Црмнице и Ораховштице, гдје се стичу водени и копнени путеви
Положај и тип
Вир-Пазар је једина варошица у Црмници. Подигнута је на самој обали Скадарског језера, на ушћу ријека Црмнице и Ораховштице, гдје се стичу водени и копнени путеви. Вирпазар представља гравитационо подручје Црмнице, што је било од битног значаја за његово оснивање. То је варошица са патријархалним начином живота, у којој је првобитно трговачко становништво појачавано сеоским. Због узаног и ниског земљишта, изложено поплавама ријека и језера, насеље се није могло брже развити. Остало је збијено, са кућама на један или два спрата и са заједничком водом на средини пијаце, раније доведеном са Игумне, а касније са Добре воде. Површина вирског хатара износи 142 хектара, 53 ара и 57 м². Од овога је под трском и неплодним земљиштем 1977. било 68 хектара, 64 ара и 2 м². Стога она засад нема неког привредног значаја.
Назив мјеста је стар и сложен од двије ријечи, вир и пазар. Вир је рјечно удубљење у које утичу ријеке Црмница и Ораховштица, а пазар је био „на зеленој ливади“ између ове двије ријеке. Први помен Вира јавља се у повељи краља Владислава из 1242. којом се село Годиње даје манастиру Св. Николе у Врањини и одређује му границе „с Рековь право оу вирь оу Бесъ“, Под овим називом он се дуго сријета у литератури и зове у народу. На Виру је Скендер-бег Црнојевић 1527. године, поводом жалбе калуђера Св. Николе против Забешана, који су били притисли црквено земљиште, окупио „24 властеле од све Црмнице“ да кажу „међе црковне и забешке“. Н. Ерица истиче 1692. погодан географски положај Вира и његов значај за трговину са Скадром. Шћепан Мали помиње Вир 1772, а митрополит Петар I пазар на Виру 1814. године. Назив Вир-Пазар први је употријебио у литератури 1841. Јегор Коваљевски, руски инжењер. Под туђим утицајем овдје су спојена два различита појма, домаћи и страни. Они су у народу и даље дуго задржали првобитна значења, први се односио на насеље, а други на мјесто гдје се обављала трговина. Са јачањем трговачког живота, који је углавном био у рукама странаца, сложени назив се све више употребљавао и најзад је и званично превладао.
Прошлост и старине
У даљој прошлости Вирско поље је било црквено земљиште и припадало је манастиру Св. Николи. Спахије из Спужа присвојиле су ово поље и с њега су убирале плод. Црмнички главари одлуче на свом збору на Виру почетком XVIII вијека да отјерају спахије. Стога „предложе Дупиљанима, као племену у тврдом заклону да они то сами изврше, и да ће им за то сва Црмница стајати на бранику ако турска војска покуша да на њих удари и да ће им ово, као и све остало, бити заједно“. Дупиљани прихвате одлуку, „само да им остала племена црмничка даду по шест својих јунака, да и они учествују у тој борби против Спужана, да тим утврде своју заједницу. Остали Црмничани на то пристану. Борбу је започео Милија Милетић са Папратнице, коме прискоче остали борци и тако да све Турке побију. Црмничани подијеле црковину на дионице. „По једну дионицу дадоше на племена црмничка, а друге на братства дупиоска“. Дијелове су добили и Комарјани и Трновљани, пошто су већ били пришли Црмници.
У вријеме истраге потурица срушона је стара тврђава Бесац, источније од Вира, за коју веле да потиче „из чифускијех времена“. Пошто су Турци 1847. подигли тврђаву на острву Грможур, владика Петар II исте године наспрам ње, изнад Вира, у близини разрушене тврђаве, сагради кулу ради одбране и сигурности црмничког пазара. Мјесто је више личило на утврђење него на варошицу.
У XVIII вијеку оживљава трговачки промет у Скадру и другим турским градовима у близини црногорске границе. Тада се као ново тржиште уздиже Вир-Пазар. Постаје главна пијаца за шире географско подручје, а нарочито за Црмницу, Ријечку нахију, Крајину, доњу Зету и Паштровиће. Његов трговачки значај и даље остаје велики. Средином прошлога вијека Љуба Ненадовић га назива „црногорским Мисиром“.
Уљед успоренот отицања ријеке Бојане, вода је у Скадарском језеру расла и плавила околину Вира, нарочито у доба кишних периода. У вријеме књаза Данила због поплава је подигнута обала и свако црмничко племе је насуло камењем своју дионицу. Вода је 1896. пробила до горњих подова кућа. Становништво је било у великој опасности и куће су биле почеле да падају. Језерска вода и данас повремено плави алувијалну раван тако да Вир-Пазар личи на острво.
Вир-Пазар је 1869. повезан телефонском везом са Ријеком Црнојевића и Цетињем. На њему је 1871. установљено начелство, које је, у административу, имало и судску власт. Колски пут између Вир-Пазара и Бара, започет 1880, довршен је 1888. Усљед поплава приступ је био отежан, те су изнад ријеке Ораховштице подигнута два велика камена моста, један 1897, а други 1905. Вир-Пазар је 1904. везан редовном паробродском пловидбом са осталим пристаништима на језеру: Ријеком Црнојевића, Плавницом и Скадром. Друге године спојен је колским путем са Ријеком Црнојевића. Послије 1905. уведен је пренос поште између Вир-Пазара и Бара дилижанским колима. Године 1909. уведен је редовни жељезнички саобраћај. Године 1910. пројектован је план за уређење и проширење варошице према Карићу.
На развитак насеља, послије Другог свјетског рата, од највећег значаја је било подизање јадранске жељезнице, која је између Титограда и Бара пуштена крајем новембра 1959, а коначно је довршена 1975. Жељезница Београд – Бар омогућила је да Вир-Пазар постане знатно прометнији и да се брже развија. Поред његове жељезничке станице подигнуто је ново насеље са савременим градским кућама, основном школом за цијелу Црмницу и амбулантом. Овдје је вода доведена из залеђа. У Вир-Пазару је 1941. пукла прва устаничка пушка у Црној Гори.
Вир-Пазар су прво почели стално насељавати трговци. Међу првима се помињу синови Јефта Љумовића, из Подгорице, Алекса, Симо и Мато. Прва два су били терзије и имали су своје радње близу црквене куће, у којој се скупљао бир за манастир у Врањини. Одавно је овдје било и средиште политичке власти. Ту је 1887. била и читаоница, у којој су били учлањени скоро сви црмнички интелектуалци. Прве кафане су овдје држали Божо Вулетић, из Дупила, и Јово Лековић, из Годиња, а касније су дошли Перо и Иво Бјелица. Послије Првот свјетског рата становништво је било мјешовито по вјероисповијести. Православно је било поријеклом из Црмнице и других црногорских крајева, муслимани из Подгорице и Скадра, а католици из Малесије. Претежно су се бавили трговином, мање занатима, а ријетко земљорадњом. Одувијек је овдје трговина била главно занимање. Ту су „сувишак жита“ продавали и Паштровићима. Увозила се фабричка роба, а извозило воће, вино и риба.
Данашње становништво
Вирско становништво је у новије доба издвојено у два дијела, у старом и новом насељу. Укупно га чини (1980.) 83 домаћинства, од којих су у првом 21, а у другом дијелу варошице 62, са свега 347 становника. Од овога је досељено из црмничких села 45, из Ријечке нахије 6, из Крајине 4, из Србије 2, из Куча 1, из муслиманских крајева 8 и са разних страна 17 породица.
Старије вирске породице, насељене у старом дијелу варошице, досељене су из сусједних области од истоимених братстава. Из Црмнице су: Шоровић, Гвозденовић, Љутица, Барјамовић, Машановић, Мијач, Бошковић, Буровић, Улићевић и Зец. Из Ријечке нахије су: Пејовић, Пејаковић, Вукашевић и Стијеповић. Из Крајине су: Дабановић, Пајовић, Стојовић, Јоличић и Пекић. Из Бара је Радовић и из Скадра Мистовић, дошао као пекар око 1900. године.
Остале 62 породице досељене су послије Другог свјетског рата углавном као радници и пензионери.
